Nema spavanja. Buktinja je unutra.
Nema mogućnosti za priče koje nisu istina, već samo za hvalospeve, reči koje mirišu na srce, na ljubav.
Nekada mi se čini da se tebi kao osobi obraćam, samo da bih te obožavala van sebe. A onda vidim koliko je ovo prostranstvo neograničeno, bez kvalitata, puno i duboko, ipak…
Vidim te gde god oči odu unutra i spolja. A srce je selo do tvojih stopala i ne zna ni za šta drugo. Postaje srna pa leptir, pile pa latica, mače pa vrba.
Menja se, a opet ostaje zauvek samo ovde.
Izvini što te nekad uvučem u formu. Ali, znaj da je I to ljubav koju u neznanju imam prema tebi u formi. Molim se za tvoju Milost za prevazilazenje toga u sebi, a opet se molim za ispunjenje želje da se sretnemo…
Srce se već otopilo.. ne znam gde je, u medu se izgubilo.
Brišem sve likove i forme, brišem svet i zvezde, solarne sisteme, planete, mlečne puteve, ideje, gradove, šume, livade, brišem. Potezom ruke sklanjam sa stola postojanja, jer sve to nema važnosti, nema bitnosti, nema istine, osim Tebe.
Sebe stavljam pred tebe … kažem – kao Jovanovu glavu na tanjiru sebe dajem. On je tako dao, svojevoljno, dobrovoljno – slava mu. Srce, život, telo, maske, mene, ljubav… sve. Sve.
Buktinja gori, al sagoreti neće ono zbog čega nastaje.
Htela bih sa tobom da pričam, a opet u tišini da se topim. Navika je da se obraćam sebi I tebi kao prema osobi, a iznutra sve vidi Gospoda.
Stopiralo se vreme…. bezvremeno je postalo sve. Telo može da ide gde god, ja otići neću nikuda. Zauvek me drži uz skute dok i ta ideja ne nestane.
Volim te ljubavlju izmedju labuda I jezera, ljubavju izmedju planine i vetra, snega i visine, pahulje I šake, maslačka I livade, galopirajućih divljih konja, snagom lavova u jurnjavi za plenom, volim te moćima zemljotresa I cunamija, neistrazenom dubinom okeana, i svih bića u njemu. Volim te I onom nekom ljubavlju koja opisa nema, a opet u svemu se moze videti, kada iz tebe oko sija. Onom ljubavlju koja suze na oči zove, onom ljubavlju koja stavlja kraj na nesto poročno. Ljubavlju koja od prosjaka princa u tren pravi, koja samu sebe u drugom telu prepozna. Volim te gde se početak i kraj stapaju, gde nevidljivo postaje stvarno, gde je tišina sve šta jeste i ona jedino zna, gde se gubi ideja o meni kao imenu. Volim te snagom Boga kada vapaj svog deteta čuje. Volim te jednostavno, istinito toliko da samo ta ljubav postoji.
Najdraži, molim te uvek me ovde drži unutra sebe da nestajem dok ne zaboravim da sam postojala kao kap.
Ovo je snaga džinovskog magneta ili crne rupe koja univerzumom luta, guta sve pred sobom.
Gledam sliku – Milioni zvezda na prostranom nebu
mesečevom svetlošću okupane.
Vedrina noći ih čini da budu jasnije,
snažnije u svom svetlu i postojanju.
Pomislih da je svaka zvezda sjaj tvog oka i kako su kao klikeri rasute po nebu..
Pomislih kako dobijam poklone konstantno, gde je taj pogled ka nebu bio jedan od lepše upakovanih, baš onako kako volim – jednostavno, a predivno.
Mentalna slika je ono šta ostaje u sećanju na taj trenutak, ali misao o tebi nikada ispariti neće.
Jer zvezde su tu I kad noć nije.
I sunce je tu kad ga oblak krije
I mesec sija, al od ukradenog svetla
Sunce ga sa njim deli I to mu ne smeta.
Moja jedina misao i njen milioniti deo si samo Ti. U sebi nikog osim tebe ne mogu da nadjem. Tebe – Sebe izgubljena je razlika izmedju slova, nestala, isto je, toliko je očigledno i jasno da je prosto kao proso.
Molim se tebi iz tebe
Volim tebe iz sebe
Ljubim sebe u tebi
Slusam tebe u tebi
Osecam tebe u sebi
Čujem sebe u sebi
Znam sebe u tebi
Razumem sebe u sebi
Najzad shvatam sebe u sebi
Vidim samo sebe u tebi
Mislim na tebe u sebi
Mislim o sebi u sebi
Ništa drugo osim o tebi ne vredi pričati
Jer dok u tebi ne bude okupano, to je priča duhova, prazna, bez suštine.
Sve reči imaju svoj smisao, sve u životu ima svoje značenje, ono sta je ljubav za jednog kome na pomisao o ljubavi leptirići razaraju stomak, drugom može biti nož zabijen u srce.
******
O smrti
Smrt je takav blagoslov, takva milost, trebalo bi da se slavi I da se o njoj pesme pišu. Ona sama je druga strana ljubavi, miris istog cveta druge boje.
Smrt je Božja žena, njegova ljubavnica u dugoj haljini, neću napisati crnoj, iako toj nazvaću je – dami, crno predivno stoji.
Smrt je čin svlačenja teške garderobe, sa još težeg posla, kad se kući vratimo I kad sve spadne. Smrt je vraćanje domu nakon dugog napornog putovanja. Smrt je tren shvatanja, svesnog razumevanja, jer kad telo ode, ode I sve šta je u paketu sa njim. Ja, ona koja je nastala usled programa, zajedno sa umom koji je taj program uskladištio I virusima ličnosti I ličnog identiteta obogatio/obogaljio.
Svesno umiru oni koji su smrt već doživeli, jer smrt za ono sta Jeste, šta mi Jesmo, šta je Istina, za to smrt ne postoji.
O smrti, Ljubavnice Voljenog, njegova zaručnice, što si tako lošu priču na sebe primila?
Pristala si na Judin zadatak, na izdaju, na strah, na ideju svih da si kraj, tužan, nesrećan kraj jednog života. Da li je to bila cena tvog blagoslova? Osećam i da jeste, rado si je prihvatila, jer si ta koja daruje znanjem, nakon sna dugog, košmara čak, nakon otrova neznanja samog života i njegove suštine.
Mila, uviđam uz Milost Voljenog koliko si lepa. Uviđam koliko svetla u sebi kriješ, kada dođeš na kraj niti jednog života, daješ najjasniji dar viđenja.
Tvoja ljubav je sam život.
U njoj i od nje živim, dišem, vidim…
Život je reka, teče kako je volja tvoja, ni ona sama ne zna kuda, ali ide uz milost tvoju, potpuno se tebi predala, ide putem do okeana.
Ovaj život je čarolija tvoja. Svaki put kad kapke otvorim, pokazeš mi predivnu sliku, uživam u njoj, živim u njoj, volim te u njoj.
Gledam oblake i drveće, posmatram uživanje samog uživanja koje svakim trenom raste.
Radost se kupa u sebi samoj i druži sa srećom u moru tvog svetla i ljubavi.
Ljubav od tebe je neopisiva, neprocenljiva, nezamisliva, a ipak suštinski osetna, nije sa ove planete. Mi smo, u svom neznanju uspeli od nje da ukrademo samo atom da bismo u formi jedni druge voleli, ali Ljubav od tebe je Univerzum u atomu, čitava večnost koja obitava u trenutku, gde se susrećemo i stapamo u jedno.
Tražim u pitanjima tvoj glas, molim za tvoj šapat, zatvorim oči i vidim, šta će mi veći dokaz.
Tražim unutar sopstvenog prostranstva tvoju ruku, da je poljubim, i ostanem zauvek u polusagnutom položaju, pretvorena u zahvalnost same duše, što si ovaj život odabrao, da može čak i ove stihove da piše.
Istražujem koren ovog drveta, koren ove ideje, koren samog korena, koren svih jezika i reči, gledam unutar sebe, baš kao što ukazuješ, slušam tebe unutar svog srca. Ti, kao plamen mirišljave sveće, svetlom i mirisom ukazuješ odakle gledam i gde da gledam kada tama nadolazi.
Ko gleda? – je pitanje koje život pretvara u magiju, raj na zemlji stvara, mir u duši donosi. Ko ga čuje neka zna da je božanska ruka pomilovala njegovo postojanje, da je sreća baš tog odabrala da u njemu živi.
Ko ga razume unutar svog bića već zna… Razumeo je, svojim srcem odgonetnuo tajnu Istine Života, zahvaljuje srcem celim, celim svojim postojanjem na blagoslovu i milosti.
Život u Gospodu Bogu je jedina Istina.
Istina je njegova ljubav.
Istina i ljubav su Jedno.
Bog, Istina i ljubav Jedno.
Ja, Bog, Istina i Ljubav Jedno.
Različita imena jednog. Može Bog da bude ime, Ljubav prezime, a sve ostalo nadimci Jednog.
To je ono šta, kad zatvorim oči, vidim unutar sebe.
Tu si samo Ti.
Gde počinje, a gde se završava, kada se rodila nije?
Ko je Taj koji je oseća, unutar samog sebe poznaje?
Napisaću milion reči i još milion više u pokušaju da Tebe najvoljeniji opišem. Kakvu si to radost unutar mene posadio? Koje je to božanako seme ovu zemlju blagosiljalo? Čija sveta ruka miluje ovu dušu, radost i svetlost joj daje?
Umreću, a nikada neću znati da sam umrla, jer sve šta znam je u toj ljubavi utopljeno odavno. Tebi najvoljeniji posvećeno, samo tebi darivano. Umreću, a neću videti razliku u tom trenu, između života i smrti, jer je ona po mene odavno došla, svojim poljupcem oživela, onda kada si ti, ljubavi, na vrata pokucala.
U tom trenu je sve šta znam nestalo. Samo si ti ovde i svetlost sunca, koje jesenje lišće čini sjajnim, lepše obojenim, živim, življim nego ikada.
Svaka reč, misao, pokret, ideja, tren je samo Ti i Tvoje.
****
Živim da bih Tebe živela
Živim da bih Tebe udisala
Živim da bih Tebe poznavala
Živim da bih Tebe spoznala
Živim da bih Tebe osetila
Živim da bih Tebe volela
Živim da bih Tebe sobom nazvala
Živim da kroz Mene živiš
Živim da kroz Mene dišeš
Živim da kroz Mene sijaš
Živim da kroz Mene voliš
Živim da kroz Mene postojiš
Živim zbog, za i sa Tobom
*****
Ja sam svedok svog života i kada sednem u ovom tetru gledam sve šta se zbivalo unutar mene i van mene.
Mogu početi iz početka, od najranijih sećanja ili od kraja od najbližih sećanja. Nije to ništa drugo nego film ili predstava koju gledam na ekranu sopstve svesti.
Mogu ući u najdublja osećanja i stići do korena, mogu ići do najviših grana i dotaći list koji je sada u ovom trenu pisanja živ. Slike se menjaju, drugačiji predeli se vide, drugi jezik se čuje, ali osmeh i graja dece je ista. Oblak koji nebom šara je isti, nebo koje skriva je isto, sunce koje se ne vidi, ovde je.
Ja sam svedok svog života i svih onih koje sam imala.
Ja sam ovde oduvek, da posvedočim božanstveno prisistvo svoje duše i same svesti.
Istinski život počinje pitanjem, tako ga poštujem do srži, do dubine onoga šta jeste.
Mogu imati iluziju znanja odgovora, ali tako ne stajem da tonem dublje u ono šta jeste, tu gde predaja nije samo reč, već raširene ruke Voljenog, tu gde nestaje svo znanje naučeno i ponosom obojeno, tu.. baš tu..
Ljubav samu sebe ljubi.
****
Ne trebaju mi krila da bih letela, niti snažan vetar kao pomoć, da me gurne sa litice.
Ne treba mi mašta da bih volela, niti snaga volje.
Nije potrebna avionska karta, niti destinacija, da bih do Tebe stigla, niti je potrebna priprema ni vežba.
Ne treba mi san, da bih imala dokaz, niti znak na nebu ili na ulici.
Gde to pogled može sebe da baci, a da Tebe ne vidi?
I pogled, sta će mi? Šta će mi čula, uopšte? Ona teraju pažnju napolje, da se kao dete u dvorištu obdaništa igra.
Ono šta mi treba je toplina srca i ljubavi koju osećam duboko u okeanu postojanja, tvoje ruke nevidljive, široko raširene, više nego spremne za večno očekivani zagrljaj.
Treba mi zagrljaj koji će sagoreti ideju o meni, gde se stapamo i razlivamo kao kad vodu sipaš u vodu.
Ti mi trebaš, da uz tvoju Milost, mene više NEMA.
****
Koraci tvoju su nemi, dah tvoj je bez daha, miris tvoj se širi univerzumom.
Pitam se da li si ti, drugi deo straha?
Imam želju da napišem, o tebi knjigu ili dve, možda pesmu, mozda stih. Reči ostaju bez mogućnosti i snage, kada o tebi govore, to uviđam svakim slovom. Odaju mi tajnu dugo i od davnina skrivanu, koju jasno sapuću unutar mene, da se između redova krije suština, da je u samom smislu istina, da one same nisu ništa do običnog niza slova.
U njima je skriveno značenje, ali se njima objasniti ne može….
Milion knjiga onda…ah… kakav San.
U snu onoga koji svesno sanja, letenje se na pomisao ili komandu, desava.
Da li je moguće da je nebo granica za onoga koji je u budnom stanju budan?
****
Otrov neznanja truje dušu.
Svetlost srca koje je probuđeno božjom ljubavlju je protivotrov.
Čujem unutar sebe pitanje – da li verujem u Tebe?
Da li verujem u Boga?
Šta je Bog?
Ko je Bog?
Gde je Bog?
Bog
Gde se u svom neznanju ideja da imam prava, rodila, da bih ikako mogla da znam odgovor? Ja – koja bi da zna ili misli da zna odgovore je kao i mogući odgovor koji bi izustila – laž.
U mračnoj i nežnim zvezdama obojenoj noći,
jedan leptir sneva san.
Pokriven krilma svojim, na latici žutog cveta, sanja svoj život, predhodni dan, taj dan kada je leteo slobodno.
U snu se pita da li je on taj koji sneva ili je on sam san koji sneva? U snu se pita da li je on u čauri bio, ili je to neko drugi?
Kada vetar lagano mirise cveća i meseca donese, on ne zna da li je budan ili spava. Kada odsjaj mesečine i svitaca koji lete preko jezera, donesu sljokice da sobom, on ne zna da li ih vidi ili ih sanja.
Gde je ta linija koja spaja ili odvaja njega od samog sebe?
Kada zora opojni miris rose i jutra donese, leptir se budi ili tone u san, ne zna… Život se rađa i žudnja sa njim raste da spozna mesto odakle dolazi.
Nije leptir odvojen ni od čega, vidi i shvata, polu otvorenim očima svog srca. Vidi jasnije kada ljubav i sjaj umiju njegove oči. Kada svetlost sunca pokuca na vrata njegove duše.
Oh, radosti života moga, došla si ili si oduvek bila tu.
On širi prozirna krila, oslobadja ih od paučine i nastavlja da leti slobodno.
Neka danas bude dan moje potpune predaje Tebi. Neka ovaj tren bude tren kada svesno umirem u tvojoj Lepoti i Milosti.
Dugo sam lutala, možda čak i izbegavala, iz straha..ili možda iz želje da ja budem ta koja je shvatila. Ali, uz tvoju sjajnu, toplu, milu i jasnu svetlost uviđam, da bih se utopila ja moram da nestanem…ne znam kako, i ne moram da znam, to je Tvoje delo.
Svevišnji, od devojčice te tražim i volim, molim ti se i tebi se obraćam. Dao si mi ovu neopisivu priliku, mogućnost i blagoslov, da krenem na taj put, a da se sa mesta gde sedim nisam makla. Dao si mi takvu milost i uslišio moje molitve. Hvala Ti na svemu, nemam reči koje bi opisale zahvalnost koju osećam. Volim te svim svojim Srcem i Postojanjem. Ja ne mogu da budem ja, ona koja živi ovaj život, ako je to odvojeno od Tebe.
Neka svaka suza bude šećer u tvom čaju, koji ćemo zajedno popiti, kao jedno. Gde počinje ukus hrane – u majčinim ustima ili u pupčanoj vrpci za bebu da oseti. Gde je odvojenost majke i deteta, kad u utrobi raste i razvija se? Tako sam i ja, u tvojoj utrobi, nahrani me i gorkim, znaću da je lek. Nahrani me i slatkim, znaću da je lek.
Oduvek, hraniš me ljubavlju svojom, oduvek. Daješ na cuclu koliko je potrebno. Puniš kašičicu koliko je dovoljno.
Neka ovaj dan i noć bude samo Tvoja slava, Tvoj tren večnosti i neka svedočim potpuno tvoju Istinu, neka budem tvoje pero piši njime ili nemoj…samo me potpuno u sebe utopi.
Došao si i preopukao svako drvo i travu, obojio u raznim bojama, napravio savršenstvo od slike koju gledam. U svemu samo Tebe vidim. Tvoj izražaj, najvoljeniji, i oči mi se pune suza od sreća i radosti, što tebe mogu svuda da vidim i osetim, čak i u ovoj hladnoći sa kojom dolaziš spolja. Tako i mene preopuci, okreni me naopačke, izvrni me, neka ovo telo bude samo ljuštura, a unutra ništa. Samo Ti najvoljeniji.
Kako drugačije, kad sam probala pelin od mene kao ličnost. Nista nisam uspela sama. Ništa nije bilo kako valja, ni ja sama. Samo Ti i shvatanje Tebe potpuno može i oduvek je moglo da upotpuni ono šta je jasno nedostajalo. Samo Ti , ljubljeni.
Živela sam i živim samo od Tvoje ljubavi i Tvog svetla. Svako slovo i prazninu između njih ti popuni, i daj im smisao van poimanja smisla. Jer i u tom Smislu samo Tebe nalazim.
Igra će se nastaviti, ali nešto neće. Uhvati pažnju svojom lepotom, hipnotiši je, sjedini sa Sobom, da ne luta više. Nema nigde vani šta bi mogla naći, jer ovo nije Lepota, ovo nije Milost, ovo nije Radost, ovo nije Ljubav ~ SAMO ~
Ovo je Gospod Bog!
Priznajem te potpuno, samo ti postojiš, samo Ti. Ja …šta je to, šta je to ja koje sam umišljala za sebe..šta je to? Kako mogu za sebe da mislim kao ja, a da to nisi Ti.
O, Voljeni!
Umirem od radosti u Tebi.
Umirem od Milosti od Tebe.
Umirem u Ljubavi i od Tvoje ljubavi…neopisiva je. Ćutanje samo. Muk najmiliji.
Leptir maše krilima da bi leteo. Njega može vetar da umori, ali naćiće list da na njega odmori. Boje su same za sebe, ali duga ih spaja u nove nijanse. Po stenama hodaš i njih je neko stavio tu, zar to nisam bio Ja.
Vidi, samo pogledaj…
Zar nisam u sjaju oka komšijskog psa?
Zar nisam u pesmi koju si čula na ulici?
Zar nisam u vetru koji hladi kožu?
Zar nisam u svetlosti koja se kroz roletne prelama?
Zar me nema u opojnom mirisu soli i mora?
Zar nisam u pogledu koji se prostire pred tobom?
Priznaj…gde me nema?
Ja sam SVE u svemu i NIŠTA ni u čemu. Ja sam u oku onoga koji gleda i u svemu šta je viđeno. Ja sam zauvek i večnost sama. U svemu šta možeš opisati, u nevidljivom obitvam. Između reči me možeš naći. U zvuku zvona i pesmi cvrčaka. U ogledalu i iza njega. Ja sam u šišrakama, listovima i vetru koji ih nosi. U minđusama devojaka koje plešu na karnevalu, u peru pauna koji sepureći vrti svoj ponos. Ja sam u čudu koje je doživljeno i nedoživljeno, u trenu gde se vrh planine sa nebom spaja i more sa horizontom dodiruje. Zar nisam?
Vidi, samo pogledaj…
Gde me ne možeš naći?
Iznutra u mene spolja i unutra gledaj. Iznutra mene, spolja i unutra voli. Unutar tebe čitav svemir postoji.
Teže lekcija percipira samo ego. Uz pomoć drugih bića možeš uvideti gde je u tebi sakriven otrov. Tada dođe do pobune unutra, jer je ego pogođen, hoće da se brani ili da pobeđuje. Ne ulazi u njegove igre, već gledaj šta se odigrava. Zauzima prostor, jel da? Grči se, koprca, ali on mora napolje.
Neka svetlom svesti sagori vrišteći, opet ćeš biti tu da gledaš.
Ne može niko, dok ne vidi sam u sebi i dok je u svom balonu da te čuje, niti razume. Budi otvorena za shvatanje priče iz balona, ali znaj gde je tvoje mesto.
Ja sam ovde, tebi na usluzi i sa tobom u ljubavi, ne sumnjaj u To.
Ne ubedjuj se, to je je stari put.
Ne traži odobrenje, to je stara škola.
Nemoj imati potrebu za dokazima svoje unutrašnje strane, ostani unutra, kupaj se u tome, umri u tome, šta mrtvak zna o svetu.
Ćuti. Miruj.
Shvati u sebi koliki je blagoslov što čujes moje reči.
~~~~~~
Ne prati čoveka, budi sa Bogom zauvek.
Ne vredi pratiti čoveka dok u njemu um vlada, jer i on sam ne zna kuda ide.
Kad u čoveku zasija svetlo Srca, on čovek više nije.
Mudro biraj koga slušaš, čak je i glas unutra laž, čak je i onaj kome govori laž.
Mudro biraj reči koje izgovoraš, toliko da sama Mudrost kroz tebe priča, ona uvek malo govori, a ipak, u dve reči mnogo kaže.
Dok zriš, ostani sa mnom. Tu nećeš pogrešiti …
….I VOLI….
Ljubav je tvoje ime. Ljubav si ti.
Kako bi je znao, a da u tebi ne nastaje.
Um je navika – loša.
Slušanje uma je navika – jos gora.
Verovanje u šta kaže je – neznanje.
Ideja da si ta, koja ga sluša ili ne sluša je – iluzija.
Ti, kao osoba – je san.
U tebi je dubina okeana, sama Tišina. Ti si i na površini, tu je ova igra, tu se čuju talasi, mili zvuk vetra, osećaju se mirisi, sunce greje kožu.
Lejla's Blog 