Mili… Tvoja sam

 

Nema spavanja. Buktinja je unutra.
Nema mogućnosti za priče koje nisu istina, već samo za hvalospeve, reči koje mirišu na srce, na ljubav.
Nekada mi se čini da se tebi kao osobi obraćam, samo da bih te obožavala van sebe. A onda vidim koliko je ovo prostranstvo neograničeno, bez kvalitata, puno i duboko, ipak…
Vidim te gde god oči odu unutra i spolja. A srce je selo do tvojih stopala i ne zna ni za šta drugo. Postaje srna pa leptir, pile pa latica, mače pa vrba.
Menja se, a opet ostaje zauvek samo ovde.
Izvini što te nekad uvučem u formu. Ali, znaj da je I to ljubav koju u neznanju imam prema tebi u formi. Molim se za tvoju Milost za prevazilazenje toga u sebi, a opet se molim za ispunjenje želje da se sretnemo…
Srce se već otopilo.. ne znam gde je, u medu se izgubilo.

Brišem sve likove i forme, brišem svet i zvezde, solarne sisteme, planete, mlečne puteve, ideje, gradove, šume, livade, brišem. Potezom ruke sklanjam sa stola postojanja, jer sve to nema važnosti, nema bitnosti, nema istine, osim Tebe.
Sebe stavljam pred tebe … kažem – kao Jovanovu glavu na tanjiru sebe dajem. On je tako dao, svojevoljno, dobrovoljno – slava mu. Srce, život, telo, maske, mene, ljubav…  sve. Sve.

Buktinja gori, al sagoreti neće ono zbog čega nastaje.

Mili Tvoja sam 🎁

 

 

 

Ljubav i njena Pesma

 

Htela bih sa tobom da pričam, a opet u tišini da se topim. Navika je da se obraćam sebi I tebi kao prema osobi, a iznutra sve vidi Gospoda.
Stopiralo se vreme…. bezvremeno je postalo sve. Telo može da ide gde god, ja otići neću nikuda. Zauvek me drži uz skute dok i ta ideja ne nestane.

 

Volim te ljubavlju izmedju labuda I jezera, ljubavju izmedju planine  i vetra, snega i visine, pahulje I šake, maslačka I livade, galopirajućih divljih konja, snagom lavova u jurnjavi za plenom,  volim te moćima zemljotresa I cunamija, neistrazenom dubinom okeana, i svih bića u njemu. Volim te  I onom nekom ljubavlju koja opisa nema, a opet u svemu se moze videti, kada iz tebe oko sija.  Onom ljubavlju koja suze na oči zove, onom ljubavlju koja stavlja kraj na nesto poročno.
Ljubavlju koja od prosjaka princa u tren pravi, koja samu sebe u drugom telu prepozna.
Volim te gde se početak i kraj stapaju, gde
nevidljivo postaje stvarno, gde je tišina sve šta jeste i ona jedino zna, gde se gubi ideja o meni kao imenu.
Volim te snagom Boga kada vapaj svog deteta čuje. Volim te jednostavno, istinito toliko da samo ta ljubav postoji.

 

Najdraži, molim te uvek me ovde drži unutra sebe da nestajem dok ne zaboravim da sam postojala kao kap.
Ovo je snaga džinovskog magneta ili crne rupe koja univerzumom luta, guta sve pred sobom.

Tako me progutaj.

Bog je moja Ljubav, Ljubav moja je Bog

Kakva je to ljubav koja samu sebe voli?

Gde počinje, a gde se završava, kada se rodila nije?

Ko je Taj koji je oseća, unutar samog sebe poznaje?

Napisaću milion reči i još milion više u pokušaju da Tebe najvoljeniji opišem. Kakvu si to radost unutar mene posadio? Koje je to božanako seme ovu zemlju blagosiljalo? Čija sveta ruka miluje ovu dušu, radost i svetlost joj daje?

Umreću, a nikada neću znati da sam umrla, jer sve šta znam je u toj ljubavi utopljeno odavno. Tebi najvoljeniji posvećeno, samo tebi darivano. Umreću, a neću videti razliku u tom trenu, između života i smrti, jer je ona po mene odavno došla, svojim poljupcem oživela, onda kada si ti, ljubavi, na vrata pokucala.
U tom trenu je sve šta znam nestalo. Samo si ti ovde i svetlost sunca, koje jesenje lišće čini sjajnim, lepše obojenim, živim, življim nego ikada.

Svaka reč, misao, pokret, ideja, tren je samo Ti i Tvoje.

 

****

Živim da bih Tebe živela
Živim da bih Tebe udisala
Živim da bih Tebe poznavala
Živim da bih Tebe spoznala
Živim da bih Tebe osetila
Živim da bih Tebe volela
Živim da bih Tebe sobom nazvala
Živim da kroz Mene živiš
Živim da kroz Mene dišeš
Živim da kroz Mene sijaš
Živim da kroz Mene voliš
Živim da kroz Mene postojiš
Živim zbog, za i sa Tobom

*****

Ja sam svedok svog života i kada sednem u ovom tetru gledam sve šta se zbivalo unutar mene i van mene.

Mogu početi iz početka, od najranijih sećanja ili od kraja od najbližih sećanja. Nije to ništa drugo nego film ili predstava koju gledam na ekranu sopstve svesti.

Mogu ući u najdublja osećanja i stići do korena, mogu ići do najviših grana i dotaći list koji je sada u ovom trenu pisanja živ. Slike se menjaju, drugačiji predeli se vide, drugi jezik se čuje, ali osmeh i graja dece je ista. Oblak koji nebom šara je isti, nebo koje skriva je isto, sunce koje se ne vidi, ovde je.

Ja sam svedok svog života i svih onih koje sam imala.

Ja sam ovde oduvek, da posvedočim božanstveno prisistvo svoje duše i same  svesti.

Istinski život počinje pitanjem, tako ga poštujem do srži, do dubine onoga šta jeste.

Mogu imati iluziju znanja odgovora, ali tako ne stajem da tonem dublje u ono šta jeste, tu gde predaja nije samo reč, već raširene ruke Voljenog, tu gde nestaje svo znanje naučeno i ponosom obojeno, tu.. baš tu..

Ljubav samu sebe ljubi.

 

****

 

Ne trebaju mi krila da bih letela, niti snažan vetar kao pomoć, da me gurne sa litice.

Ne treba mi mašta da bih volela, niti snaga volje.

Nije potrebna avionska karta, niti destinacija, da bih do Tebe stigla, niti je potrebna priprema ni vežba.

Ne treba mi san, da bih imala dokaz, niti znak na nebu ili na ulici.

Gde to pogled može sebe da baci, a da Tebe ne vidi?

I pogled, sta će mi? Šta će mi čula, uopšte? Ona teraju pažnju napolje, da se kao dete u dvorištu obdaništa igra.

Ono šta mi treba je toplina srca i ljubavi koju osećam duboko u okeanu postojanja, tvoje ruke nevidljive, široko raširene, više nego spremne za večno očekivani zagrljaj.
Treba mi zagrljaj koji će sagoreti ideju o meni, gde se stapamo i razlivamo kao kad vodu sipaš u vodu.

Ti mi trebaš, da uz tvoju Milost, mene više NEMA.

****

Koraci tvoju su nemi, dah tvoj je bez daha, miris tvoj se širi univerzumom.

Pitam se da li si ti, drugi deo straha?

Imam želju da napišem, o tebi knjigu ili dve, možda pesmu, mozda stih. Reči ostaju bez mogućnosti i snage, kada o tebi govore, to uviđam svakim slovom. Odaju mi tajnu dugo i od davnina skrivanu, koju jasno sapuću unutar mene, da se između redova krije suština, da je u samom smislu istina, da one same nisu ništa do običnog niza slova.

U njima je skriveno značenje, ali se njima objasniti ne može….

Milion knjiga onda…ah… kakav San.
U snu onoga koji svesno sanja, letenje se na pomisao ili komandu, desava.

Da li je moguće da je nebo granica za onoga koji je u budnom stanju budan?

 

****

Otrov neznanja truje dušu.
Svetlost srca koje je probuđeno božjom ljubavlju je protivotrov.
Čujem unutar sebe pitanje –  da li verujem u Tebe?
Da li verujem u Boga?
Šta je Bog?
Ko je Bog?
Gde je Bog?

Bog

Gde se u svom neznanju ideja da imam prava, rodila,  da bih ikako mogla da znam odgovor? Ja – koja bi da zna ili misli da zna odgovore je kao i mogući odgovor koji bi izustila –  laž.

Postoji jasan odgovor na pitanje – gde naći Boga?

Postoji putokaz.

Idi i sam vidi.

 

***